Zločin bez kazne u Tuzli: Muslimani su mučki pobili 224 golobrada vojnika
Radovan Kecojević, bivši oficir JNA, svedok zločina u Tuzli, 15. maja 1992. Vinovnici tragedije nikada nisu osuđeni. Tuzlaci ovaj dan slave kao „dan pobede“.
U Tuzli su 15. maja 1992. godine u stravičnom napadu paravojnih muslimanskih snaga na kolonu Jugoslovenske narodne armije, koja se povlačila iz kasarne „Husinska buna“, poginula 224 golobrada vojnika tadašnje JNA. Svedoči ovo, u razgovoru za „Novosti“ Radovan Kecojević (75), bivši oficir JNA, danas diplomirani pravnik, i sam svedok tragičnih događaja na početku krvavog sukoba u BiH.
Kecojević, koji je spletom okolnosti, ostao i posle toga u „gradu soli“, kaže da je do tog broja došao sklapajući mozaik od „žive“ reči, koja je javno, bez ustručavanja i kajanja iznošena na raznim mestima, od društvenih skupova i „sedeljki ispred stambeno-poslovnih zdanja i kafana“.
– Brojke su varirale od 200 do 250 pobijenih – kaže Kecojević, koji je ovo otkriće nedavno pretočio u knjigu „I krv je gorela“. – Istražujući to, nisam mogao zdravao za gotovo da prihvatim ono što sam čuo, pa sam, na kraju, pažljivo tražeći, ustanovio da je broj od 224 ubijena 100 odsto tačan. Tačan broj likvidiranih vojnika znaju samo oni koji su zatrpali njihova beživotna ili još poluživa tela na samo njima znanim mestima. Zna se da je dve trećine vojnika u koloni preživelo, a da je trećina stradala u strahovitim mukama. Boli me u duši što vinovnici te tragedije još nisu kažnjeni. Niko od njih. Ovo utoliko pre što je to bio neviđeni zločinački poduhvat paravojnih oružanih snaga Armije BiH.
Ovaj bivši oficir JNA, koji je službovao u Tuzli, smatra da je nedopustivo što nije procesuiran tuzlanski gradonačelnik, Selim Bešlagić, „najverovatnije zbog pritisaka moćnih sila, iz samo njima jasnih razloga“.
– Kolona je, posle utanačenog dogovora vojnih vlasti sa predstavnicima vlasti Tuzle, dolazila iz Garnizona na Gradini, a njeno čelo od nekih pet do osam vozila, propušteno je da iz Skojevske ulice skrene sa raskrsnice na put ulevo – seća se ranih poslepodnevnih sati tog 15. maja Kecojević. – Na ostatak kolone osuta je paljba iz raznih vrsta naoružanja, bacani su Molotovljevi kokteli i tu je otvoreno grotlo pakla. Oko kamere nije uspelo da nam prezentuje sve kadrove ove drame, posebno šta se događalo na putu prema Slavinovićima. Međutim, po onome što sam sutradan video, a video sam kako su neke TV ekipe sve snimale, prvo na Brčanskoj malti, a onda i neke prizore koji su ostali iza napada, istina je sakrivena.
Naš sagovornik kaže i da to što je snimljeno, kako stvari stoje, još dugo će ostati nedostupno javnosti. Inače, Tuzla skoro četvrt veka, slavi 15. maj kao svoj „istorijski dan, dan oslobađanja i dan pobede“.
– Tuzlacima se stalno nameće verzija da su vojnici, tobože, stradali jer su prvi otvorili vatru – priča Kecojević. – Vojnici iz kolone nisu ispalili nijedan metak. Kako je bilo toga dana, uživo i verno, slikom je pokazala tamošnja TV kuća, pa se videlo ko je napadač, a ko žrtva. Usledile su, potom, montaže video-materijala, kako je onima koji su „potpisali“ zulum odgovaralo.
Tela stradalih vojnika, seća se Kecojević, bila su u takvom stanju da nisu mogla da budu identifikovana, ali da je bilo volje i humanosti, moglo je to da se učini kasnije, pomoću DNK analize. Humanost je u Tuzli, kaže, zatajila i prema mrtvima!
I KRV JE GORELA
Kecojević kao živi svedok kaže da su mu „slike u glavi“ ostale netaknute. Gledao je i sutradan jezive prizore, čiju sliku „zdrav ljudski um ne može da shvati“.
– Nisam mogao da se ne upitam, jesu li taj zločin izveli svesni ljudi ili krvožedne zveri u ljudskoj koži – priča Kecojević. – Ljudska tela visila su zaglavljena između vozila, bilo ih je po putu, trotoarima… Po onima na putu, razbacana vojnička hrana, krvava i nagorela vojnička oprema i polomljeno naoružanje. Svuda se osećao zadah smrti od ljudskih sagorelih tela i krvi.
Izvor: Novosti
