LOPARE: Oživelo pusto selo, na obroncima Majevice nikao etno raj
Na obroncima Majevice nikao je novi etno kutak. Izgradili su ga Slavica i Zoran Pantić u selu Piperima kod Lopara, pustom selu odakle je većina stanovnika otišla trbuhom za kruhom u Švajcarsku, Austriju ili Nemačku.
Ispunili su dugogodišnji san i stvorili mesto u koje rado dolaze Majevičani iz dijaspore, ali i svi ljubitelji prirode iz okolnih opština i gradova. Imaju ambiziozne planove i veruju da će ih uz podršku lokalne zajednice i nadležnih republičkih institucija i ostvariti.
Cvrkut ptica, miris šume, objekti izgrađeni od prirodnih materijala, upotpunjeni raznim detaljima, nasleđenim od predaka, raj su za oči i dušu.
Etno rezort “'Maruša” utopio se u prirodno bajkovito okruženje. Svaki predmet ima svoju priču i vraća u prošlost, kada se živelo mnogo skromnije, ali ljudi su bili srećniji i zadovoljniji.
Sve je počelo pre šest godina, kada je Zoran Pantić odlučio da oživi zaraslo porodično imanje i pokuša da vrati život u selo.
– Prvo sam postavio drvene udžere, koje sam kupio u majevičkom selu Kozjaku. Onda sam od rođake dobio ambar za žito, preuredio ga i pokrio šindrom. Nije lako, ali sam postigao taj autentični izgled nekadašnjeg majevičkog domaćinstva – kaže Zoran.
Meštani ovog majevičkog sela raseljeni su širom sveta, ali rodni kraj ne zaboravljaju.
– Moj otac je stekao penziju u Švajcarskoj. Još pamtim tu sliku kada krene sa svog ognjišta da bi nama obezbedio egzistenciju. Kroz ovaj etno kutak živi i moj ded Aćim. Želim da moja deca žive ovde, da moji unuci odrastaju na ovim prostorima, jer kako već rekoše: sunce tuđeg neba nikada ne greje kao tvoje – ističe ovaj domaćin.
Delići mašte i sna sklapani su brižno danima i pretvoreni u stvarnost. Uskoro će, uz pomoć veštačke pumpe, da se zavrti i točak na Lazarevoj vodenici, koje se Zoran seća iz detinjstva, a asocira ga na život.
Iz koje god opštine iz okruženja da se zaputite ka turističkom kompleksu etno rezort “Maruša” nije daleko. Tuzla je udaljena dvadesetak kilometara, Lopare, Brčko i Čelić desetak, a najviše, 50-ak kilometara je do Bijeljine.
Kada poželite odmor daleko od gradske vreve i stresa, da zaboravite na sve brige i probleme, uključite navigaciju i zaputite se ka Piperima.
Tu su autentične majevičke kuće koje čuvaju sećanje na prošlost, običaje i tradiciju.
Od novembra prošle godine Zoran je u penziji, pa se potpuno posvetio svojoj oazi mira. Iako farmaceut po struci, voli da gradi i stvara i ima viziju. Planira da otvori i etno muzej u kojem će, osim eksponata, biti i porodično stablo Pantića, koji su doselili iz Crne Gore iz crnogorskog sela Piperi, gde i danas ima Pantića čiji je porodični zaštitnik Sveti Stefan. Pantići imaju četvoro dece i unučiće, pa žele da ostave uspomenu budućim pokolenjima.
Pesma kaže “nema raja bez rodnog kraja”, a Zoran ima svoj raj na zemlji koji nesebično deli s drugima.
Priroda u flašama i teglama
Osim čarobnog prirodnog okruženja, Pantići gostima nude izvorsku vodu, domaću kuhinju i zdravu hranu. Sa osmehom dočekuju i ispraćaju goste domaćim proizvodima. Sve plodove koje priroda daje Slavica pretvara u džemove, sokove, likere i rakiju.
– Moramo afirmisati sve potencijale koje imamo, pre svega prelepu prirodu i nacionalnu kuhinju. To su vrednosti koje se cene u celom svetu, a poslednjih decenija i kod nas. Gosti se jednostavno užele domaće hrane, sira, kajmaka, pure, suvog mesa, meda, rakije šljive i svega onog što se proizvodi na ovoj našoj bogatoj Majevici. Meni nije teško da napravim, a recepte sam naučila od naših starih – kaže Slavica.
